Beogradski sindikat - 2010 - Osveta
текст песни
31
0 человек. считает текст песни верным
0 человек считают текст песни неверным
Beogradski sindikat - 2010 - Osveta - оригинальный текст песни, перевод, видео
- Текст
- Перевод
Ово је веома стара прича. У то доба риме беху сасвим другачије од оних што постоје данас.
Слике раја, а у ствари слике краја.
Росом умивен, обасјан сунцем што се рађа,
песма слапова што са камењем се свађа,
и прија ми ветар што се пробија кроз честар,
собом понео је мисли да данима сам везан.
Да ово није сунце зоре ране, већ је моје патње пламен,
слапови су корбач, разапет на точак,
тело ми је камен, роса крв из ране,
и земља би се опила муком моје браће.
У животу исход често зависи од једне одлуке, једне битке, једног вође.
Цео живот за један дан, за починак не знам,
незадрживо сутра, ја неминовно смртан.
Савладив тренутак, страх у мени спутан,
мој познаник стари већ небројено пута.
Не одлази к'о увек већ шатором лута,
снагу ноћас скупљам иако осећај је слутња.
Сутра, све очи биће упрте у мене,
јер први напад биће како ја кренем.
А све после тога памтиће време,
а да ли ће памтити и моје поколење?
Док мислима лутам по кампу посматрам лампу што гори,
и питам се да л' ратнике моје иста мисао мори,
јер потребан је сваки пуним срцем да се бори,
да верује у себе и у оног што их створи,
колико ја верујем у њих и колико их волим,
и моја десна рука што их са мном увек води...
У соби сенке,
Стража!
Препад, стисак снажан, првог рушим, другог бацам, омча око врата.
Сапет сав сам, сад сам остајем без даха,
остајем без снаге, свладан на колена падам.
Задњим трзајем оружје на поду хватам за балчак.
Нападача ногом пригњечена шака,
на оштрици мача убице животињска гримаса,
мог команданта, мог из борбе брата,
вође моје гарде, а сада мог џелата!
Након што је мучки ухваћен и бачен на губилиште, у тренуцима пред смрт, нашем јунаку пред очима пролазе слике живота.
Мајчин поглед и осмех, очев узвик за подстрек,
са много воље, тешко у вежби, недорастао за копље.
Са монасима учим прва слова,
због казне сузе уздржавам од бола.
Прва борба, мирис крви другова из строја.
Мирис њене косе, пољубац у сенци топола.
Лепа као анђео пење се на олтар,
сватови у радости, ја срећан што је моја.
Отац у мукама ми умире на рукама.
Прослављам у сузама пропаст мојих душмана,
Раме уз раме, ја и вођа моје гарде,
непажњом усред обруча, одлучно спашавамо главе.Рођење свога сина вином поздрављам до зоре.
Дивљи вепар у трку једним замахом оборен.
Круна сјајна у рукама патријарха,
стегови на ветру, народ поздравља краља.
Осећања све су даља,
само туга, остаје да прати ме свуда до краја пута.
За прелаз преко реке фалиће ми дукат,
и за починак није спремна кућа,
зато настављам да лутам.
Вечно заробљена, душа нашег јунака остаје да прогања издајника.
Своје тело са висине гледам бесан,
вране што ми кидају ране терам,
ал' да их склоним не успевам.
За одмор више не знам, бесан,
неминовне судбине свестан, спокоја жељан, треба ми мир.
Подиг'о сам духове из лешева другова,
а бирао сам најгоре, жедне воде освете,
проклете на лутање док усуд свој не остваре,
ја и моје утваре твоје походимо кошмаре.
Некад знам и да кренем сам да те прогањам,
к'о змај мењам обличја, иза тебе сам.
Мој дах ти леди крв у жилама,
брине те судбина твојих синова,
бежиш од крвавих призора.
И смех одјекује к'о грех између дворских зидова,
док од крикова да побегнеш не можеш,
стојиш прикован.
К'о у темељ зазидан, к'о жив закопан,
губиш дах, док нокте ломиш гребући свој саркофаг.
Пуштам те да побегнеш, само оставим ти ожиљак,
да те подсети на састанак сутра пред починак.
Јер твоји страхови моји су мачеви,
ни најјачи оклоп не може да заштити од савести.
Јутра дочекуј на кули будан,
ал' буди свестан да кад тад пашћеш у сан,
да те опет дочекам.
Слушали сте вокално-инструментално дело „Освета“, групе Београдски синдикат.
Слике раја, а у ствари слике краја.
Росом умивен, обасјан сунцем што се рађа,
песма слапова што са камењем се свађа,
и прија ми ветар што се пробија кроз честар,
собом понео је мисли да данима сам везан.
Да ово није сунце зоре ране, већ је моје патње пламен,
слапови су корбач, разапет на точак,
тело ми је камен, роса крв из ране,
и земља би се опила муком моје браће.
У животу исход често зависи од једне одлуке, једне битке, једног вође.
Цео живот за један дан, за починак не знам,
незадрживо сутра, ја неминовно смртан.
Савладив тренутак, страх у мени спутан,
мој познаник стари већ небројено пута.
Не одлази к'о увек већ шатором лута,
снагу ноћас скупљам иако осећај је слутња.
Сутра, све очи биће упрте у мене,
јер први напад биће како ја кренем.
А све после тога памтиће време,
а да ли ће памтити и моје поколење?
Док мислима лутам по кампу посматрам лампу што гори,
и питам се да л' ратнике моје иста мисао мори,
јер потребан је сваки пуним срцем да се бори,
да верује у себе и у оног што их створи,
колико ја верујем у њих и колико их волим,
и моја десна рука што их са мном увек води...
У соби сенке,
Стража!
Препад, стисак снажан, првог рушим, другог бацам, омча око врата.
Сапет сав сам, сад сам остајем без даха,
остајем без снаге, свладан на колена падам.
Задњим трзајем оружје на поду хватам за балчак.
Нападача ногом пригњечена шака,
на оштрици мача убице животињска гримаса,
мог команданта, мог из борбе брата,
вође моје гарде, а сада мог џелата!
Након што је мучки ухваћен и бачен на губилиште, у тренуцима пред смрт, нашем јунаку пред очима пролазе слике живота.
Мајчин поглед и осмех, очев узвик за подстрек,
са много воље, тешко у вежби, недорастао за копље.
Са монасима учим прва слова,
због казне сузе уздржавам од бола.
Прва борба, мирис крви другова из строја.
Мирис њене косе, пољубац у сенци топола.
Лепа као анђео пење се на олтар,
сватови у радости, ја срећан што је моја.
Отац у мукама ми умире на рукама.
Прослављам у сузама пропаст мојих душмана,
Раме уз раме, ја и вођа моје гарде,
непажњом усред обруча, одлучно спашавамо главе.Рођење свога сина вином поздрављам до зоре.
Дивљи вепар у трку једним замахом оборен.
Круна сјајна у рукама патријарха,
стегови на ветру, народ поздравља краља.
Осећања све су даља,
само туга, остаје да прати ме свуда до краја пута.
За прелаз преко реке фалиће ми дукат,
и за починак није спремна кућа,
зато настављам да лутам.
Вечно заробљена, душа нашег јунака остаје да прогања издајника.
Своје тело са висине гледам бесан,
вране што ми кидају ране терам,
ал' да их склоним не успевам.
За одмор више не знам, бесан,
неминовне судбине свестан, спокоја жељан, треба ми мир.
Подиг'о сам духове из лешева другова,
а бирао сам најгоре, жедне воде освете,
проклете на лутање док усуд свој не остваре,
ја и моје утваре твоје походимо кошмаре.
Некад знам и да кренем сам да те прогањам,
к'о змај мењам обличја, иза тебе сам.
Мој дах ти леди крв у жилама,
брине те судбина твојих синова,
бежиш од крвавих призора.
И смех одјекује к'о грех између дворских зидова,
док од крикова да побегнеш не можеш,
стојиш прикован.
К'о у темељ зазидан, к'о жив закопан,
губиш дах, док нокте ломиш гребући свој саркофаг.
Пуштам те да побегнеш, само оставим ти ожиљак,
да те подсети на састанак сутра пред починак.
Јер твоји страхови моји су мачеви,
ни најјачи оклоп не може да заштити од савести.
Јутра дочекуј на кули будан,
ал' буди свестан да кад тад пашћеш у сан,
да те опет дочекам.
Слушали сте вокално-инструментално дело „Освета“, групе Београдски синдикат.
Это очень старая история. В то время рифмы полностью отличались от того, что есть сегодня.
Фотографии рая, и на самом деле конец конца.
Розу вымыл, освещенный солнцем, которое родилось,
Песня водопадов с камнями
И я люблю ветер за прорыв через Честер,
Он принял меня в голову, что я был связан дни.
Что это не рана солнца, но мои страдания пламени,
Водопады - это Рорбах, распятие колеса,
Мое тело камень, кровь Розы из раны,
И страна будет пьяна муками моих братьев.
В жизни результат часто зависит от одного решения, одного битвы, одного лидера.
Жизнь за один день, я не знаю о отдыхе,
Улучшите что -то, я неизбежно смертный.
Спасение момента, страх во мне сдержан,
Мое знакомство уже бесчисленное количество раз.
Не уходи, как всегда палатка блуждания,
Я собираю силу сегодня вечером, хотя чувство - это правда.
Завтра все глаза будут на меня,
Потому что первая атака будет так, как я пойду.
И после этого время вспоминает,
И запомню свое поколение?
Пока я бродил в лагерь, наблюдая за лампой хуже,
И мне интересно, что воины моей мысли, Мори,
Потому что каждое полное сердце необходимо для борьбы,
верить в себя и в то, что их создает,
Насколько я верю в них и как сильно я их люблю,
И моя правая рука, которая всегда ведет их со мной ...
В теневой комнате,
Сторожить!
Фуп, сцепление, сильная, во -первых, я толкаю, я бросаю петлю вокруг шеи.
Сэм Сэм, теперь у меня нет дыхания,
Я вне власти, ошеломлен на коленях.
Последнее подергивание оружия на полу я поймаю для Балчака.
Атакующий с ногой раздавленным кулаком,
На лезвии убийцы убийцы животных гримаса,
мой командир, борьба моего брата,
Мои охранные лидеры, а теперь мой палач!
После того, как крутящий момент был пойман и брошен в мастич, за несколько мгновений до смерти, картинки жизни проходят перед глазами.
Глаз и улыбка матери, крик отца о поддержке,
С большим количеством воли, жестких упражнений, неожиданно для копья.
С монахами я изучаю первые буквы,
Из -за штрафа за слезы я воздерживаюсь от боли.
Первый бой, запах крови товарищей с машины.
Запах ее волос, поцелуй в тени тополя.
Красиво, как ангел поднимается на алтарь,
Свадьба в радости, я счастлив быть своим.
Отец в беде умирает на моих руках.
Я праздную в слезах крах моих душ,
Плечо с плечом, я и лидер моей охраны,
В небрежности в середине обруча мы решительно разрешаем головы. Я приветствую сына вином Зоре.
Дикий кабан в гонке с одним качанием вниз.
Корона блестят в руках Патриарха,
Станции на ветру люди приветствуют короля.
Чувства все дальше,
Просто грустно, это остается для меня везде до конца дороги.
Чтобы пересечь реку, я буду скучать по Дукату,
и для отдыха не готов домой,
Вот почему я продолжаю блуждать.
Вечно пойманная в ловушку, душа нашего героя остается убедить предателя.
Мое тело с высоты смотрит в ярости,
Вороны, чтобы разорвать мой ранний Терам,
Ал 'я не заставляю их толкнуть.
Я больше не знаю, в ярости,
Неизбежные судьбы Сознательно, безмятежно, мне нужен мир.
Я поднял духи из трупов товарищей,
И я выбрал худшую, жаждущую водяной мести,
Черт, блуждание, пока обязанности не сбудутся,
Я и мои призраки похожи на походы на кошмар.
Я иногда знаю и ходить один, чтобы преследовать тебя,
K'o Dragon Я меняю свою форму, позади вас.
Мое дыхание, дама, кровь в жилах,
беспокоится о том, что судьба ваших сыновей,
Вы убегаете от кровавых сцен.
И смех эхо, как грех между придворными стенами,
Пока крики побега вы не можете,
Вы стоят приколоть.
Что касается обвекового фундамента, так и в прямом эфире, похороненном,
Вы теряете дыхание, в то время как ваши ногти ломают ваш саркофаг.
Я позволю тебе сбежать, просто оставь тебе шрам,
Чтобы напомнить вам о встрече завтра перед отдыхом.
Потому что твои страхи, мои мечи,
Ни самая сильная броня не может защитить от совести.
Добро пожаловать в башню, бодрствование,
Все знай, что когда ты тогда поспаешь, тогда,
Чтобы встретиться с вами снова.
Вы слушали вокалу-инструментальную работу «Месть», группируют союз Белграда.
Фотографии рая, и на самом деле конец конца.
Розу вымыл, освещенный солнцем, которое родилось,
Песня водопадов с камнями
И я люблю ветер за прорыв через Честер,
Он принял меня в голову, что я был связан дни.
Что это не рана солнца, но мои страдания пламени,
Водопады - это Рорбах, распятие колеса,
Мое тело камень, кровь Розы из раны,
И страна будет пьяна муками моих братьев.
В жизни результат часто зависит от одного решения, одного битвы, одного лидера.
Жизнь за один день, я не знаю о отдыхе,
Улучшите что -то, я неизбежно смертный.
Спасение момента, страх во мне сдержан,
Мое знакомство уже бесчисленное количество раз.
Не уходи, как всегда палатка блуждания,
Я собираю силу сегодня вечером, хотя чувство - это правда.
Завтра все глаза будут на меня,
Потому что первая атака будет так, как я пойду.
И после этого время вспоминает,
И запомню свое поколение?
Пока я бродил в лагерь, наблюдая за лампой хуже,
И мне интересно, что воины моей мысли, Мори,
Потому что каждое полное сердце необходимо для борьбы,
верить в себя и в то, что их создает,
Насколько я верю в них и как сильно я их люблю,
И моя правая рука, которая всегда ведет их со мной ...
В теневой комнате,
Сторожить!
Фуп, сцепление, сильная, во -первых, я толкаю, я бросаю петлю вокруг шеи.
Сэм Сэм, теперь у меня нет дыхания,
Я вне власти, ошеломлен на коленях.
Последнее подергивание оружия на полу я поймаю для Балчака.
Атакующий с ногой раздавленным кулаком,
На лезвии убийцы убийцы животных гримаса,
мой командир, борьба моего брата,
Мои охранные лидеры, а теперь мой палач!
После того, как крутящий момент был пойман и брошен в мастич, за несколько мгновений до смерти, картинки жизни проходят перед глазами.
Глаз и улыбка матери, крик отца о поддержке,
С большим количеством воли, жестких упражнений, неожиданно для копья.
С монахами я изучаю первые буквы,
Из -за штрафа за слезы я воздерживаюсь от боли.
Первый бой, запах крови товарищей с машины.
Запах ее волос, поцелуй в тени тополя.
Красиво, как ангел поднимается на алтарь,
Свадьба в радости, я счастлив быть своим.
Отец в беде умирает на моих руках.
Я праздную в слезах крах моих душ,
Плечо с плечом, я и лидер моей охраны,
В небрежности в середине обруча мы решительно разрешаем головы. Я приветствую сына вином Зоре.
Дикий кабан в гонке с одним качанием вниз.
Корона блестят в руках Патриарха,
Станции на ветру люди приветствуют короля.
Чувства все дальше,
Просто грустно, это остается для меня везде до конца дороги.
Чтобы пересечь реку, я буду скучать по Дукату,
и для отдыха не готов домой,
Вот почему я продолжаю блуждать.
Вечно пойманная в ловушку, душа нашего героя остается убедить предателя.
Мое тело с высоты смотрит в ярости,
Вороны, чтобы разорвать мой ранний Терам,
Ал 'я не заставляю их толкнуть.
Я больше не знаю, в ярости,
Неизбежные судьбы Сознательно, безмятежно, мне нужен мир.
Я поднял духи из трупов товарищей,
И я выбрал худшую, жаждущую водяной мести,
Черт, блуждание, пока обязанности не сбудутся,
Я и мои призраки похожи на походы на кошмар.
Я иногда знаю и ходить один, чтобы преследовать тебя,
K'o Dragon Я меняю свою форму, позади вас.
Мое дыхание, дама, кровь в жилах,
беспокоится о том, что судьба ваших сыновей,
Вы убегаете от кровавых сцен.
И смех эхо, как грех между придворными стенами,
Пока крики побега вы не можете,
Вы стоят приколоть.
Что касается обвекового фундамента, так и в прямом эфире, похороненном,
Вы теряете дыхание, в то время как ваши ногти ломают ваш саркофаг.
Я позволю тебе сбежать, просто оставь тебе шрам,
Чтобы напомнить вам о встрече завтра перед отдыхом.
Потому что твои страхи, мои мечи,
Ни самая сильная броня не может защитить от совести.
Добро пожаловать в башню, бодрствование,
Все знай, что когда ты тогда поспаешь, тогда,
Чтобы встретиться с вами снова.
Вы слушали вокалу-инструментальную работу «Месть», группируют союз Белграда.
Другие песни исполнителя: